Svuda u svetu, sve veći broj ljudi uspeva da ostvari svoje snove kroz sopstveni biznis. Mada je nivo preduzetničke aktivnosti, posle pucanja „Internet balona” (kada su Internet kompanije doživele strahovit rast i njihove cene na berzi dostigle enormne razmere, posle i kraha jednog broja kompanija, došlo je dostabilizacije na berzi i pada u nivou preduzetnicke aktivnosti), nešto opao, razvoj preduzetništva i dalje predstavlja jedan od najznačajnijih trendova u svetu.

Svake godine, samo u SAD npr., se stvori od 3 do 4,5 miliona novih malih i srednjih preduzeća, odnosno, novo preduzeće nastaje na svakih 12 sekundi. Nivo zainteresovanosti za preduzetništvo je veoma visok u svim starosnim grupama. Od ljudi koji započinju biznis, 84% to rade po prvi put u svom životu. Ovakav rast preduzetničkog duha je jedan od najznacajnijih ekonomskih događaja u novijoj ekonomskoj istoriji. Svuda u svetu, ovi novi ekonomski „heroji”, menjaju biznis sredinu i igraju veoma znacajnu ulogu u ekonomijama svojih zemalja. Mnogo bolje od velikih kompanija, ovi „mali džinovi” inoviraju proizvode i usluge, pomeraju tehnološke granice, otvaraju nova radna mjesta.

Mala i srednja preduzeća (MSP) predstavljaju vodeću snagu u ekonomskom razvoju zemlje. Ona jačaju ekonomiju na više različitih načina: stimulišu promene u biznis okruženju kroz proces kreativne destrukcije, predstavljaju najveći izvor inovacija, najveći su generator novih radnih mesta i zahvaljujući razvoju Interneta I telekomunikacija, sve više doprinose daljoj globalizaciji biznisa.

Upravljanje preduzecima u savremenim uslovima poslovanja podrazumeva determinisanje adekvatnog sistema mera performansi. Sistem mera performansi povezuje strategiju preduzeća sa tekućim poslovanjem, pruža relevantne informacije o ostvarivanju ciljeva u okviru konkurentskih strategija i ukazuje na područja gde su neophodna poboljšanja. Ja ću Vam u ovom radu pokušati izneti neke osnovne starategije razvoja preduzeća i preduzetništva.

 1. MENADŽMENT, PREDUZETNIŠTVO  I PREDUZETNIČKE STRATEGIJE

 1.1. Menadžment i preduzetničke strategije

Stra­te­gi­ja je upra­vljač­ka ak­tiv­nost pred­u­ze­ća ili dru­gog or­ga­ni­za­ci­o­nog si­ste­ma ko­ja se od­no­si na iz­bor pra­va­ca, me­to­da i in­stru­me­na­ta za ostva­ri­va­nje ci­lje­va nji­ho­vog funkcioni­sa­nja i razvoja. Iz­bo­r od­go­va­ra­ju­će stra­te­gi­je pro­is­ti­če iz okol­no­sti poslovanja  pred­u­ze­ća u pri­vred­nom i druš­tve­nom okru­že­nju u ko­me de­lu­ju raz­li­či­ti pod­sti­ca­ji i ograničenja. Pred­u­ze­će, pri to­me, ras­po­la­že ogra­ni­če­nim re­sur­si­ma. a u oba­vlja­nju nje­go­ve delat­no­sti po­sto­ji i deluje kon­ku­ren­ci­ja dru­gih uče­sni­ka na tržištu.

Ulo­ga stra­te­gi­je u te­ku­ćem po­slo­va­nju i raz­vo­ju pred­u­ze­ća svo­di se na pro­na­la­že­nje naj­bo­ljih na­či­na i alternativa za ostva­ri­va­nje pla­ni­ra­nih ci­lje­va. To se obez­be­đu­je kombino­va­njem ras­po­lo­ži­vih ljud­skih i ma­te­ri­jal­nih faktora, kao i dru­gih kon­ku­rent­skih predno­sti pred­u­ze­ća. Težnja preduzeća je da na najbolji način od­go­vo­ri­ na iza­zo­ve i ograničenja okru­ženja i po­sti­gne što vi­ši ste­pen efek­tiv­no­sti  i efi­ka­sno­sti poslovanja. 

Stra­te­gi­ja pred­u­ze­ća tre­ba da obez­be­di naj­po­volj­ni­ji na­čin i put ostva­ri­va­nja ci­lje­va  u uslo­vi­ma tr­žišne kon­ku­ren­ci­je i pod dej­stvom di­na­mič­nih pro­me­na okru­že­nja. Za­to je pri izboru stra­te­gi­je pred­u­ze­ća neo­p­hod­no, koristiti naučne metode istraživanja i  raz­mo­tri­ti ši­rok spek­tar pra­va­ca, me­to­da i in­stru­me­na­ta ko­ji će bi­ti pri­me­nji­va­ni, u za­vi­sno­sti od ci­lje­va i uslova po­slo­va­nja. Na iz­bor stra­te­gi­je utiču i ve­li­či­na, raz­voj i vr­sta  de­lat­no­sti  pred­u­ze­ća, kao i ste­pen de­cen­tra­lizacije upra­vlja­nja.

 Iz­bor od­go­va­ra­ju­će stra­te­gi­je i nje­no re­a­li­zo­va­nje preko razvojne i poslovne politike preduzeća, tre­ba da omo­gu­ći sti­ca­nje pro­fi­ta. Profit se javlja kao cilj i svrha   osni­va­nja, tekućeg po­slo­va­nja i raz­vo­ja pred­u­ze­ća  i nje­go­vih poslovnih i  or­ga­ni­za­ci­o­nih de­lo­va. Od­lu­ke o stra­teš­kim ci­lje­vi­ma po­slo­va­nja do­no­se se na tri  nivoa upravljač­ke hijerar­hi­je preduzeća:[1]

pred­u­ze­ća kao ce­li­ne,

po­je­di­nač­nih po­slov­nih je­di­ni­ca, kao delova preduzeća i

po­slov­nih funk­ci­ja preduzeča.

Preduzeće koje želi da razvija preduzetničke dimenzije svog poslovanja mora stvarati i održavati odgovarajući ambijent i kulturu i pružiti šansu zaposlenima da ispolje svoje preduzetničke osobine, preduzetnički talenat. U isto vreme, oni moraju imati i određene mogućnosti uticaja na menadžment i organe odlučivanja, odnosno sposobnost i upornost da obezbede podršku dobrim poslovnim idejama i uslove za njihovo prevođenje u novi ili drugačiji poslovni rezultat.

Preduzeća koja nastoje da koriste preduzetničke strategije i žele da razvijaju preduzetnički koncept poslovanja treba da:[2]

- neguju atmosferu prihvatanja promena i fokusiranja na potrošače a napuštaju status quo poziciju koja preduzeće održava u stanju stagnacije, nakon čega sledi zaostajanje za konkurencijom i propadanje;

- ohrabruju, podržavaju i nagrađuju one koji pronalaze i donose nove poslovne ideje za inoviranje poslovanja, koje su kompatibilne sa potencijalima preduzeća a idu u susret očekivanjima potrošača i otvaraju put u dugoročni prosperitet;

- prihvataju neizbežni nivo rizika, koji je nužna posledica poslovanja u promenljivom i neizvesnom okruženju, i po tom osnovu tolerišu određene promašaje, kako ne bi destimulisala interne preduzetnike.

Ekonomija u kojoj se podstiče preduzetnička poslovna orijentacija i stimuliše razvoj preduzeća koja su inovativna i koja rastu jeste preduzetnička ekonomija. Sredinom sedamdesetih godina XX veka u SAD je načinjen snažan zaokret ka preduzetničkoj ekonomiji, a tokom devedesetih godina intenzivno su se stvarali uslovi za brži razvoj preduzetništva i u ostalim zemljama, naročito u privredno najrazvijenijim.

Savremene privrede se sve više transformišu u preduzetničke, jer se putem preduzetništva ostvaruje rast proizvodnje, profita i zaposlenosti. Društvo koje u celini neguje ambijent za razvoj preduzetništva jeste preduzetničko društvo. Na ni­vou pred­u­ze­ća utvr­đu­je se glo­bal­na stra­te­gi­ja po­slo­va­nja, ko­ja se da­lje raz­ra­đu­je po po­slov­nim je­di­ni­ci­ma i po­slov­nim funk­ci­ja­ma kao de­lo­vi­ma or­ga­ni­za­ci­o­ne struk­tu­re preduze­ća. Najpre je neo­p­hod­no sa­gle­da­ti i postaviti osnov­ne pravce stra­te­gi­je celine preduzeća, a za­tim usta­no­vi­ti  spe­ci­fič­no­sti stra­teš­kih od­lu­ka na ni­vou po­slov­nih je­di­ni­ca i po­slov­nih funk­ci­ja.

  1. 2. Preduzetništvo

 Postoji mnogo potreba, a resursi, posebno malih država, su ograničeni, tako da je neophodno postaviti prioritete. U postavljanju prioriteta jasno je da treba odrediti koji prioritet treba da stoje u redosledu izvršavanja. Prvo, efektivne promene se ne mogu “uvesti” spolja. Takvi pokušaji nisu uspešni zbog nemogućnosti da se prinudom promeni način razmišljanja. Ljudi se mogu naterati da preduzmu određene akcije, ali se ne mogu primorati da promene dušu i um, ili osnovne stavove i verovanja. Glavni elemenat uspešne strategije razvoja je vlasništvo i participacija. Ta vizija treba da uključi transformaciju institucija, kreiranje novog durštvenog kapitala i novih mehanizama regulacije i motivacije. U nekim slučajevima, potrebno je da nove kompanije zamene tradicionalne, a u drugim, nove kompanije će se razvijati sa elementima starog, ali će biti potrebno da evoluiraju i da se adaptiraju.

Dosadašnja ekonomska misao teorije rasta privrednog razvoja i preduzetništva uopšte bazirala se na konceptu komparativnih prednosti. Odnosno to je isticanje značaja resursa za ekonomski razvoj: ekonomski razvoj zavisi od kvalitetnih resursa i sposobnosti države da se izvrši što veća specijalizacija proizvodnje i usluga u tim delatnostima. Na praktičnom nivou to znači zalaganje za tzv. granske prioritete razvoja. Država proglašava grane-prioritete preduzetništva i merama ekonomske politike podstice njihov razvoj, a na štetu ostalih grana (od ostalih se uzima da bi se uložilo u prioritetne grane). Medutim, u otvorenoj i globalnoj ekonomiji produktivnost ne zavisi od toga koje su grane prioriteti i da li su preduzeca iz tih grana, vec prije svega od toga kako konkurišu. Ovo znaci, produktivnost zavisi od toga kako radi svako preduzece pojedinacno, od toga kako posluje, kakve ljude i strategije ima. Naglasak je na preduzećima (mikroekonomiji) ne na granama ili makroekonomiji. Ako firma ulaže u sebe, u modernu tehnologiju, u organizaciju, onda ona može biti produktivna u bilo kojoj grani.

Moderne tehnologije otvaraju velike mogućnosti za unapređenje u tako različitim oblastima kao što su poljoprivreda, usluge slanja malih paketa i pošte; ili proizvodnje poluprovodnika. Slično, postoji prostor u svim proizvodnim granama za primenu usavršavanja strategija, kao što su segmentacija potrošnje, diferenciranje proizvoda i usluga i stvaranje prilagodljivih vrednosnih lanaca kroz složene mreže u kojima se povezuju proizvođači, snabdevači i krajnji kupci. Iz ovoga proizilazi da je koncept vođenja politike granskih prioriteta, sa aspekta paradigme produktivnosti, pogrešan. Nije bitno u kojoj je grani preduzece. Bitno je da posluje produktivno i uspešno.

Država treba da omogući ne povlastice firmama (preko prioritetnog tretmana) vec opšte uslove koji firmama pomažu da lakše dodu od informacija, do nove tehnologije, do strucnih ljudi. Vlada treba da stvori ambijent koji pogoduje i podstiče razvoj paradigme produktivnosti. Nije važno na kojim granama neka zemlja zasniva svoju privredu, vec prije svega da li je u njoj razvijena produktivnosti preduzetništva.

Viziju razvoja strategije preduzeća i preduzetništva možemo definisati na sledeći način: "Maksima upravljanje znači gledanje unapred daje ideju značaja koja se pridaje viziji i planiranju u poslovnom svetu i ističe je da, ako sagledavanje nije celokupno upravljanje, u najmanju ruku je esencijalni deo. Da se sagleda u ovom kontekstu znači da se predvidi budućnost i izvrši priprema za nju; prema tome sagledavanje je akcija po sebi."

Vizija preuzima na sebe obezbeđenje, raspoređivanje pojedinačnih radnih sadržaja (aktivnosti, operacija i sl.) na nosioce organizacione celine (sektore, službe, pogone, odeljenja sve do radnih mesta), sa određenjem u vremenu (rokovi početka i završetka) za svaki radni sadržaj odgovarajućeg nosioca, uz adekvatnu alokaciju potrebnih (planiranih) resursa (po vrstama i količinama).[3]

Kada posmatramo ukupan proces upravljanja razvojem, onda Vizija razvoja predstavlja primarnu fazu ovog procesa. Ako bi smo upravljanje razvojem posmatrali kao kontinuiran proces usmeravanja i realizacije razvoja, u tom slučaju Vizija razvoja straregije predstavljalo bi deo koji prethodi realizaciji i odnosi se na usmeravanje razvoja. Ako pođemo od činjenice da se od preduzeća očekuje da bude ne samo otvoreno prema stremljenjima i potrebama okruženja, onda ono mora da preuzme deo odgovornosti za ostvarivanje privrednog razvoja. Vizijom preduzeće nastoji da usmeri svoje buduće kretanje na izbegavanje nekorektnih akcija i smanjivanje mogućnosti neuspeha iz okruženja, kao i dezorganizovano stihijsko ponašanje unutar samog preduzeća. Očigledno, ako bi smo se oslonili na pretpostavku da će prirodni tok događaja dovesti sam po sebi do željenih ciljeva razvoja, onda ne bi bilo potrebe za vizijom. Vizija ne uključuje donošenje budućih odluka, nego se odnosi na donošenje tekućih odluka o realizaciji svojih budućih ciljeva, odnosno svog razvoja. Vizija razvoja predstavlja sagledavanje mogućih budućih stanja u kojima se preduzeće može naći, kao i preduzimanje aktivnosti koje će imati za cilj da preduzeću u budućnosti obezbedi najbolje stanje. Osnovni problem planiranja nije šta bi preduzeće trebalo da uradi u budućnosti, nego šta treba danas da preduzme da bi obezbedilo da se željeni razvoj realizuje u uslovima neizvesne budućnosti.